Haibun by Saša Važić PDF Print E-mail

Измењена свест

 

О како се свет променио! Пробудих се и забленух у црну рупу на зиду. А и време, дода моје друго ја. Ништа више није исто, умеша се дебели комшија заљубљен у распуштеницу с двоје деце, коју свакодневно обилази у Палмотићевој (први спрат). Затим се укључи скајп и из њега покуљаше две-три речи, довољно ироничне за Млечни пут. Шта се заправо десило? Неко ме је чврсто држао око струка, тако чврсто да ме је одистински болело, и у сну, да сам хтела да тог неког угризем а нисам успевала ни да мрднем главу а из отворених уста нису избијале речи. Потрчах уз степенице да на лаптопу забележим грозоту пре него што испари. Калеидоскоп се помери и нађох се на покретним степеницама пуним људи који су седели на степеницима и заједно са мном се спуштали у неки амбис. Само што су они ћутали или се смејали док сам се ја грчевито борила да се отмем из нагињања суседа да се пре смака не нађем у празном ваздушном простору. То је било оне ноћи после дана када ми је сопштено да ми је сина напала ножем нека поремећена особа претећи да ће га раскомадати а он се, бранећи се, посекао на оштрици. Поремећени је добио тешке батине од четири батинаша, а он је молио да га не туку, да не може то да гледа. Плашим се да ми не побегну мисли, имам толико тога да изјавим што ће можда једном, када се препустим црној рупи, пронаћи они који ништа не знају о мојим сновима. Oх знам да у свима вама живи неко други и небројане приче и сузе које се пробијају кроз ретке осмехе јер живот је патња и борба, рекла је мама онога дана када сам први пут пустила крик и није престала да ме уверава да нису важни лавиринти, ни амбиске степенице, ни сва та техника и достигнућа. Само муке и напрегнуте мождане вијуге, од јутра до сутра.

Дан је сив. И тужан. Киша, ветар, па снег. А само вече пре био је братов рођендан. Онога малога брата са којима сам се ваљала по ливадама на брежуљку и брала ситно разнобојно цвеће. Ово је Србија, ово је земља коју треба заборавити, и он је успео. Његова деца не знају да говоре српски, знају да је Србија тамо негде, да су тамо негде неки баба и деда. Какви бојеви и јуначке крви, устанци и отац прогнан у норвешки логор! Тамо је демократија, тамо је Запад! Остајте овде, ви будале, говориле су његове ситне очи у којима је давно избледео мирис пољског цвећа.

прокишњава
колиба од блата,
прелива се ...
бистри поток на крају
стрмог кукурузишта

 

 

Altered Consciousness

О how the world has changed! I woke up and gawked at a black hole in the wall. And the weather, added my alter ego. Nothing is the same, interfered my fat neighbor in love with a divorcee with two children, who he visits daily at Palmoticheva* (first floor). Then the Skype turned on and out gushed two or three words, ironic enough for the Milky Way. What really happened? Someone held me tight around my waist, so tight that it truly hurt me, even in a dream, that I wanted to bite that someone, but could not even move my head and no word erupted out of my open mouth. I ran upstairs to put down on the laptop the abomination before it evaporated. The kaleidoscope moved and I found myself on an escalator full of people who were sitting on the steps and, together with me, descended into some abyss. But they were silent or laughed while I frantically struggled to break loose from my neighbor's inclination so that I would not end up in the empty air space before the Day of Judgment. It was the night after the day when I was informed that my son had been attacked by a distracted person threatening to dismember him by a knife, and when he, defending himself, cut his fingers on the blade. The distracted was severely beaten by four thugs, while my son begged them not to beat the distracted, saying that he could not stand the scene. I am afraid my thoughts may escape me; there is much I have to declare that may be found once, when I give in to the black hole, by those who know nothing about my dreams. Oh I know that someone else lives in all of you, and countless stories and tears breaking through rare smiles as life is suffering and struggle, said my mother the day I released the first scream, and did not stop to assure me that labyrinths, abyss stairs and all techniques and achievements are not important. Nothing but suffering, pain and stressed brain cells, day and night.

The day is gray. And sad. Rain, wind, and then snow. And just the night before it was my brother's birthday. The same little brother's with whom I rolled in the meadows on the hill and picked tiny multicolored flowers. This is Serbia, this is the country to be forgotten, and he has succeeded in that. His children do not speak Serbian; Serbia is somewhere, and there are some grandpa and grandma. Who cares for the battles and heroic blood, uprisings and for father driven off to the Norwegian concentration camp! There is democracy, there is the West! Stay here, you fools, spoke his small eyes, from which the scent of field flowers had long faded.

 

leaking
mud hut,
overflowing . . .
a clear brook at the end
of a steep cornfield

 

*Institute of mental health.